Miodrag Radonjić, jedan od najpopularnijih glumaca mlađe generacije u regionu.

U debitantskom filmu reditelja Luke Mihailovića “Indigo kristal” koji se trenutno prikazuje u bioskopima ostvario se u glavnoj ulozi te kao producent.

Radnja filma smještena je u četiri dana života tridesetogodišnjeg povratnika iz zatvora Vuka, kojeg igra Radonjić. On pokušava da spasi mlađeg brata svog najboljeg prijatelja koji je tokom Vukovog boravka u zatvoru počinio samoubistvo. Vuk pokušava i da se asimiluje u društvo, za šta Radonjić ističe da je povratnicima iz zatvora veoma teško.

“Pored sopstvenog tereta i kajanja, oni se suočavaju sa teretom društva. Ono jako teško prihvata ljude kao što su Vuk i ostali povratnici iz zatvora.

U tom smislu ima jedan podsloj ove priče. Ne mora da bude nužno u pitanju povratnik iz zatvora. To je čovek kome društvo neće tako lako da oprosti.

Mislim da je važno da razgovaramo kroz kulturu i filmove, verovatno i kroz tribine. Dok sam radio na ulozi imao sam priliku da razgovaram sa nekim ljudima koji su bili na dugoj robiji i izašli napolje. Ta iskustva su mi bila jako značajna za ulogu”, rekao je Radonjić.

U razgovoru za “Nezavisne” glumac govori o radu na filmu, liku Baće kojeg igra u popularnoj seriji “Južni vetar” i iskustvima sa snimanja iste.

NN: U filmu igra i Đorđe Vasiljević Atila, autor knjige “Dosije Atila”, koji je i sam proveo 13 godina u zatvoru. Možete li da kažete kakve ste utiske stekli u razgovoru s njim?

RADONJIĆ: Utisak koji sam stekao trudio sam se da implementiram u ulogu. Taj i drugi utisci su jednim delom uloga. O našem razgovoru ne bih govorio javno. To je njegova lična stvar, nemam pravo na to. Mogu samo da mu zahvalim što je bio tu za nas. Bio je iskren i otvoren i bez predrasuda je govorio o svom iskustvu.

NN: Kako komentarišete to što poslodavci od bivših osuđenika često traže uvjerenje o nekažnjavanju, što je slučaj i u jednoj sceni filma?

RADONJIĆ: Privatnim, a naročito stranim kompanijama nije u interesu, niti žele da se bave time da nekoga asimiluju i u tom smislu pomognu. Ima toliko ljudi koji hoće da rade, ionako verovatno ima viška radne snage. “Pa što baš mi da primimo nekoga ko je povratnik iz zatvora? Neka ide na drugo mesto.” Svi tako razmišljaju. I onda ideš tako kao miš na točkiću. Misliš da se krećeš, a u stvari si u mestu.

NN: “Indigo kristal” bavi se sudarom generacija rođenih u periodu od 1988. do 2008. godine u Šapcu. Gdje se danas nalaze mladi ljudi, koliko su zanemareni od strane starijih?

RADONJIĆ: Mnogi me pitaju da li se film bavi ulicom. Ako je podrazumevamo kao prostor na koji stupamo kad god napustimo našu komfornu zonu, a to je kuća ili posao, onda smo stalno na ulici.

Ta pravila na ulici su veoma važna u životu, ona su na neki način pravila života.

To je prosto u ljudskoj prirodi. Razlika u generacijama. Mi smo generacija koja je više rasla u parku i na fudbalskom i košarkaškom terenu.

Sada su ti tereni prazni, vidim to po Beogradu i kada odem u druga mesta. Ne skroz, ima toga i dalje, ali ja se sećam da smo mi čekali na red da igramo basket. Nije bilo ovih igrica i pametnih telefona.

To je složen, kompleksan proces evolucije ljudi gde tehnološki razvoj mnogo utiče i na razvoj čoveka u tom smislu, na njegovo ponašanje. Primećujem koliko je pažnja kod mladih ljudi slaba. Nemaju pažnju da pročitaju knjigu ni duži intervju.

Novine se ne čitaju na isti način kao ranije. Pažnja se svela na TikTok i deset sekundi sadržaja. Ako to ne veže mladog čoveka on ide dalje, samo “skroluje” dok ne dođe do nečega što će mu dati novu senzaciju, nadražiti ga i dati mu – ne znam šta. Ne znam šta je smisao toga, možda neka vrsta katarze.

Zato mislim da je ovaj film nekako lekovit. Bez obzira što je težak i emotivan, on je pun duha. Ima u njemu dosta humora. To je sve ono što čini život. To je film kolektiva koji na neki jako blizak način ostavlja svedočanstvo vremena u kom živimo, ne samo za ulicu, nego generalno.

NN: Koliko su mlade generacije danas upoznate sa dešavanjima iz perioda kada ste Vi odrastali (rođen 1989. godine)?

RADONJIĆ: Jako malo i slabo. S jedne strane je to zdravo i dobro, ali opet moraš da imaš svesti šta su prošli neki tvoji preci. To je šira tema, pitanje i za školstvo, pedagoge. Jedna generacija na različite načine sazreva i razvija se, kroz školstvo, sport i druge stvari. Otkad Novak Đoković sve osvaja, svi igraju tenis. Tako smo mi stalno igrali basket i gledali Saleta Đorđevića.

NN: “Indigo kristal” je debitantski film Luke Mihailovića. Kako je tekla saradnja s njim?

RADONJIĆ: Izuzetno. Jako smo dugo u ovom procesu, postali smo dobri prijatelji. On je darovit momak, rad s njim za mene je bilo jako specifično, autentično i inspirativno iskustvo. Ima specifičan talenat koji nije samo dramski. Jako dobro oseća ritam muzike i života.

NN: U drugoj sezoni serije “Južni vetar: Na granici” radnja se bazira na izgradnji gasovoda “Južni tok”, čiji dio treba da prođe kroz njivu Petra Maraša, nakon čega se uključuju strani interesi. Koliko obavještajne službe diktiraju sliku svijeta danas?

RADONJIĆ: To što mi obrađujemo je mašta. Koliko se to u stvarnom životu dešava – ne znam, ali verujem da postoji i dešava se. Vratimo se opet na ulicu, to je zakon jačeg. Možeš ti da pričaš da je po zakonu ovo i ono, ali to ne važi dok jači ne odluči tako. Tako je nekako koncipiran 20. vek. Liberalni kapitalizam ne poznaje ni ljudske ni pravne zakone. Poznaje samo novac.

NN: Baća kojeg tumačite u “Južnom vetru” nikad nije pokušavao da promijeni životne navike, dok se Maraš donekle i borio da ode iz svijeta u kojem živi. Zašto je to tako, koja je suštinska razlika dva glavna karaktera?

RADONJIĆ: Jedna od glavnih Baćinih karakteristika je infantilnost. Ono što priča da želi da uradi on bi ostvario da ima pravu želju. Iz toga proizlazi da on nema želju jer mu je super, osim kada ima problem da mu glava ostane na ramenima.

NN: Zašto je lik Baće pokupio toliko simpatija kod publike?

RADONJIĆ: Zbog te infantilnosti, kao dete je pa je nekako blizak u tom smislu. Svi mi imamo jedan deo deteta u sebi, to je važno da negujemo. Ne bi trebalo da čovek ostane bez toga. S druge strane, on je čovek iz naroda. Mislim da je i to nešto što je uticalo da svaki gledalac “Južnog vetra” njega u tom smislu oseća kao nekog svog i bliskog.

NN: Kakva su bila iskustva sa snimanja na više lokacija u nekoliko zemalja te saradnja sa stranim glumcima?

RADONJIĆ: Fantastično je bilo, ali i jako naporno. Dugo smo snimali, više od šest meseci, ali bilo je intenzivno i strastveno. Imao sam priliku da se upoznam sa nekim odličnim stranim glumcima, uključujući holivudske i ruske. Paskvale Espozito koji igra Ćezarea je sjajan glumac i čovek. To je nešto što je obogatilo moje iskustvo.

NN: “Južni vetar” je od filma koji obećava izrastao u veliku franšizu. Koje su razlike u odnosu na period kad ste počeli sa snimanjem i ovog danas?

RADONJIĆ: U smislu rada nema razlika, i dalje tu sagu radimo iz srca i želje za dobrim kvalitetom, promišljenim odnosima i zapletima. Većina autorske ekipe deli isto to osećanje kao i ja, zato to i dalje traje uspešno. Nije nešto što je nastalo da se samo snimi zato što to publika očekuje i traži, nego zato što nas to i dalje zanima i želimo da ispričamo neku priču. Ta priča jeste dugačka s obzirom na to da je to nešto što traje već nekoliko godina. Ali svakako se priča i razvija i svakako će. Krenuli su ozbiljniji lomovi, mora tako.

NN: Na kojim još projektima radite, kakvi su Vam planovi za budućnost?

RADONJIĆ: Trenutno spremam predstavu u Beogradskom dramskom pozorištu. Zove se “Laž”, režira je Nikola Ljuca. Igramo Miloš Biković, Jelisaveta Orašanin, Tamara Krcunović i ja. Prvog aprila biće premijerno odigrana.

(nezavisne.com)

PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU @SFERAMEDIJA