Život je kao poezija,
potrebno je povremeno ćutanje i mir,
molitva, sozercanje i Liturgija,
a onda iz te bremenite tišine
rađa se delo, pesma, život.
Poezija na grčkom znači stvaranje, a stvaralac poitis, odnosno poeta. Tvorac univerzuma – najveći Poeta. Stvaranje, ali ne bilo kako, već stvaranje harmonično – sklad, lepota, dobrota – kosmičko trojstvo.
Da bi čovek bio tvorac – poeta, da bi iz sebe mogao da iznese lepotu i dobrotu, on mora da ima obezbeđene uslove za sazrevanje takvog jednog ploda.
Potrebno je inicijalno mirovanje, akumulacija, sazrevanje, kristalizacija, umovanje, molitva, sozercanje. Iz te akumulacije – zrenja, kada se navrši vreme, dolazi do izlivanja energije lepote i dobrote
Puls života
Noć – dan
Zima – proleće
Rađanje – umiranje
Krštenje – opelo
***
Mirovanje – delatnost
Ćutanje – reč
Dijastola – sistola
San – budnost
Razmišljanje – stvaranje
Molitva – vaskrsenje
Kada je čovek u neprestanom kretanju, brzini, hiper-aktivnosti, radoholizmu – on ne može i nema uslova za stvaranje sklada, lepote i dobrote.
Kada smo u neprestanoj žurbi i preteranom radu, i tada nešto stvaramo i gradimo, ono u sebi nosi pečat tog nemira i nesklada, često i nelepote, odnosno rugobe i zla.
Moramo biti dovoljno zreli, svesni, odlučni i hrabri da kažemo sebi, stop – stani sada i posveti se sebi, svojoj duši, svome biću, svom životu. A ne životu poslodavca, gazde, društva, države, globalnog centripetalnog kovitlaca koji nas prvo sabije, pa slomi, isisa, a onda izbaci daleko od centra, kao istrošenog i nepotrebnog.
No, ovakva država i ovo postmoderno i posthumano društvo, i zahuktala, nezasita i superegoistična zajednica, toj se našoj odluci ogorčeno protivi. Ne dozvoljava nam da joj se otmemo iz gvozdenog zagrljaja i otrovnih čeljusti, jer se ta pseudo zajednica hrani našom životnom energijom, i ne želi da nas se liši čak ni na samo par časova dnevno. To čini na mnoge razrađene načine , uglavnom kroz ucene i pretnje svake vrste.
Ovaj svet, sa svojom zahuktalošću i zavitlanošću, sa svojim lažnim slastima i otrovnim strastima, sa svojim perfidnim zavođenjem, ima vrlo precizno razrađen sistem. Sistem kako da nas drži podjarmljene kao robove, a da mi mislimo da smo gospodari, da mislimo da smo gazde, a da smo u stvari sluge, da mislimo da smo bogovi, a ustvari smo luciferova nedonoščad.
Međutim, da bi naš život bio kao poezija i mi bili kao poete, bilo čime da se bavimo, mi moramo, čak po cenu gubitka i nekih nazovi socijalnih olakšica i beneficija, da pokažemo duhovnu hrabrost i odlučnu borbu za ličnosnu slobodu.
Tada će naš život biti kao najlepše stvaranje, i biće i igra i umetnost i radost. Ta naša sloboda ne sme biti zloupotrebljena na novu užurbanu zabavu i uznemirenje duha, već na poniranje u tajne dubine našeg bića, i na otkrivanje tamošnje lepote i potresne veličanstvenosti života kao Božijeg dara.
Mi moramo plivati uzvodno. Nizvodno je lako, ali reka je u tom pravcu sve šira, sporija, mlaka, nečista i mutna. A uzvodno je teže, no, u tom pravcu, ka izvoru, reka je sve svežija, čistija, penušavija i na sve većoj visini gde se lako diše, dok se na samom izvoru konačno ne napijemo žive vode.
Plivajmo uzvodno.
Monah Arsenije Jovanović
Izvor: Teodul
