Reka Drina geografski je podelila jedan narod, jednu državu. Nesumnjivo u tome leži nadahnuće nobelovca Iva Andrića, koji nas podseća na ćupriju, kao simboličku vezu Srba istočno i Srba zapadno od Drine. Dva plućna krila srpskog nacionalnog bića. Na nama je da izgradimo hiljade mostova na Drini i nikad ne dozvolimo da budu porušeni. Na tom poslu svi moramo biti neimari.

 

MILICA ĐURĐEVIĆ , predsednica Srpske stranke Zavetnici

 

SM: Kako vidite današnju Srbiju? 

MĐ: Jedan od najupečatljivijih putopisa o Srbiji zabeležila je čuvena britanska književnica Rebeka Vest. Kada su 1941. godine njen London zasipale nemačke bombe hrabrila se rečima: „Gospode, dopusti mi da se držim srpski!”

Srbija je prestala da se drži srpski onog trenutka kada su njene političke i delom intelektualne elite nametnule utisak da je sve domaće retrogradno i prevaziđeno, a sve tuđe poželjno i prihvatljivo. Biće koje dugo pati, suočeno sa poniženjima, omalovažavanjem i prezirom, na kraju počinje da krivca za pričinjenu nepravdu traži isključivo u sebi. Srpski narod i danas nosi to breme krivca, iako je oduvek, u svojoj prošlosti, branio samo svoj kućni prag. Kada jedan narod primorate da se posipa pepelom, on se naprosto ustručava da potraži prostor za sebe, svoja prava, ono što mu pripada.

Poslednjih godina postoje izvesni pomaci u pravcu obnove nacionalnog ponosa, ali još uvek je to bojažljivo, stidljivo. Po principu jedan korak napred, dva nazad. Ilustrativan je primer da Narodna skupština odlaže da usvoji rezoluciju o genocidu u NDH. 

Nama je neophodna srpska paradigma, odnosno stanovište sa koga ćemo posmatrati prilike u svetu, regionu, zemlji. Nasušan je i narativ zasnovan na istini o onome što nam se dogodilo krajem 20. veka.

To su preduslovi za nacionalnu i državnu strategiju, tačnije plan za buduće decenije, pa i čitav vek. Još uvek se ovde politika vodi od danas do sutra. Nema dugoročne vizije koju moraju imati sve ozbiljne države, a Srbija je to svakako bila i biće.

SM: Koje je Vaše viđenje prioriteta u Srbiji?

MĐ: Tri su ključna stuba opstanka naše države i društva. Očuvati suverenitet i izboriti se za političku nezavisnost zemlje, da samostalno i slobodno donosimo odluke u našem interesu. Srbijom se ne može upravljati iz Brisela. Svedoci smo da neretko strani faktor određuje ko će biti ministri u Vladi, kakvi će se zakoni usvajati, kako će se voditi naše finansije… Suviše vremena smo proveli u beskrajnim lavirintima na putu ka EU. Vreme je da izađemo iz tog začaranog kruga.

Naravno da nema države bez naroda, zato je borba protiv bele kuge najvažniji nacionalni zadatak. Podsticaj porodicama, roditeljstvu, životu i radu na selu, ulaganje u domaću privredu, su samo neke od smernica na putu ka stvaranju ambijenta u kome će se rađati više dece.

Međutim, ekonomske i socijalne mere su samo polazna osnova. Bez duhovne i vrednosne obnove ne možemo zaokružiti ovo trojstvo srpskih prioriteta. Hitno moramo obustaviti promociju bluda, nemorala, promiskuiteta i vulgarizma u javnom prostoru. Nama su potrebni uzori, a ne primeri sa društvenog taloga.

SM: Da li ste za uvođenje Vojnog roka?

MĐ: Snažna vojska je garant mira, a ne vesnik rata. Ako nemamo ni praćku y rukama, za svaku pticu ćemo pšenica biti. Kada imate pred sobom velikoalbanski ekstremizam, radikalni islamski fundamentalizam, narod u enklavama i trnatim žicama, migrantsku krizu, a pre svega i Republiku Srpsku, koja je svakodnevno ugrožena, naravno da je potrebno da ulažete u sistem bezbednosti i odbrane.

---

Posle 2000. godine u Beograd je poslat specijalni reformator britansko-hrvatskog porekla, Amadeo Votkins. Bio je zaprepašćen da jedna mala zemlja u 21. veku raspolaže sa oko 1.100 tenkova, preko 850 oklopnih borbenih vozila, oko 3.700 artiljerijskih oruđa velikog kalibra, 53 helikoptera. Votkins je tražio da se vojska Srbije i Crne Gore svede na optimalan broj, do 15.000 profesionalnih vojnika. Nova vlast je donela odluku o prisilnom penzionisanju srednjeg nivoa oficirskog kadra koji je 1999. godine izneo najveći teret u odbrani zemlje. Reforma VJ dovela je do pretapanja oružja i vojne tehnike u smederevskoj železari koja je u to vreme bila američka kompanija. Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo raspolagalo je sa preko sto aviona 1998. godine, da bi taj broj 2003. godine bio prepolovljen.

---

Tako je NATO završio ono što 1999. godine nije uspeo. Međutim, Srbija sada ima šansu da povrati ugled svoje vojske. Redovno služenje vojnog roka je višestruko značajno. Na koncu, to je ispit zrelosti za generacije koje su sluđene konformizmom, potrošačkim načinom života, materijalizmom.

Ako jedna Švajcarska, kojoj rat ni na pameti nije, ima obavezno služenje vojnog roka, kako onda neko može tvrditi da bi to u Srbiji značilo nekakvo ratnohuškačko opredeljenje?! Naprotiv, to je ključni garant mira i stabilnosti.

SM: Trenutno u Srbiji možemo primjetiti da se usvajaju i predlaže novi zakon odnosno njegove izmjene i dopune. Jedan od njih je i Porodični zakon, gdje se brani fizičko kažnjavanje djece ali i duboko, duboko zadire u porodicu? I važeći Porodični zakoni ne dozvoljavaju nasilje…

MĐ: Poslednjih godina sa Zapada stiže jedna pogrešna praksa, da se isključivo govori o pravima dece, ali ne i o njihovim obavezama. Stvaraju se generacije bez domaćeg vaspitanja, odgovornosti, poštovanja prema starijima. Obrnute uloge u odnosima roditelja i deteta prerastaju u čitavu ideologiju razbijanja porodičnih vrednosti. Naravno da je svaki zdravorazuman čovek protiv nasilja nad decom, ali ovakvi zakoni otvaraju prostor za zloupotrebu. Umesto vaspitavanja dece, dobićemo kažnjavanje majki i očeva.

Rušenje autoriteta roditelja dovešće do dramatičnih posledica – porasta delikvencije, nedoličnog i nasilnog ponašanja dece i omladine. Deca moraju da poznaju i kaznu i nagradu, o tome je govorio i pokojni akademik Vladeta Jerotić, najveći stručnjak u ovoj oblasti.

Društvo bez autoriteta roditelja, učitelja, profesora je naprosto obezglavljeno.

SM: Da li je i koliko porodica napadnuta u sociološkom smislu?

MĐ: Ovo je vek obračuna sa porodicom, kuluturom, verom, tradicijom. Ruši se ceo koncept društva. Stvara se nekakva nova normalnost u kojoj ne postoje otac i majka, već roditelj 1 i 2. Promena svesti budućim generacijama je eksperiment na decom. Zato se plasiraju nakaradni sadržaji u udžbenicima i crtanim filmovima. U koren su nam zasekli. Stvaraju nove vrednosti – feminizma, satanizma, izopačenosti. Moramo učiniti sve da se izborimo za porodične vrednosti. To je bitka koju ne smemo da izgubimo.

SM: Srpski jezik takođe doživljava promjene? 

MĐ: Mi smo u prošlosti gubili teritoriju, državu, narod, ali smo uvek imali to svojstvo da u najtežim prilikama pružimo odgovor. Tu snagu crpeli smo iz naše vere, tradicije, epa, pismene. U genezi rastakanja našeg identiteta na udaru se našao i srpski jezik. Koliko je on značajan najbolje pokazuje činjenica da su veštačke nacije koje su otkidane sa srpskog stabla nastojale po svaku cenu da izmisle nekakav novogovor, drugačiji od maternjeg. Tako su se poslednjih decenija pojavili i crnogorski i bosanski jezici.

Nema veće zavere protiv žena od navodne borbe za ženska prava po feminističkom receptu. Umesto da položaj žena poboljašaju raspodelom kapitala, podsticajem ženskog preduzetništva ili podrškom majkama, oni navodno ženama ukazuju čast time što će ih zvati vozačicama, trenerkama, meteorološkinjama… To je skaradno i uvredljivo za svaku pristojnu damu u Srbiji, a u pozadini je potreba da se stvori jaz između muškaraca i žena, rat između polova, do konačnog uništenja porodice, pa i ljudske civilizacije.

Šta ćemo se jezicima u kojima imenice u oba roda isto zvuče?! Sve je dovedeno do besmisla. Srbija u kojoj budu pobedile ideje za koje se borim odbaciće sve nametnute zakone i protivprirodne ideologije.

SM: U svom političkom angažmanu, za kakve se ekonomske mere zalažete? I na koji način su Vaše ideje izvodljive?

MĐ: Sve ono za šta se borim je moguće sprovesti, ali su, naravno, za određene ideje potrebni strpljenje i istrajnost, a pre svega, politička hrabrost.

Premijer Mađarske je uspeo ono što mnogi u Srbiji tvrde da je nemoguće – obustavio je saradnju sa MMF. To dužničko ropstvo je omča oko vrata našoj zemlji. I dugoročno moramo težiti ka tome da se iz njega izbavimo.
Domaća proizvodnja, selo, mala i srednja preduzeća – to je strategija ekonomskog patriotizma. Zemlja koja može da hrani čitav Balkan, ne sme zarasti u korov.

Ako, na primer, u Hrvatsku izvozimo jabuke, a uvozimo sok od jabuke, onda nema računice ni za seljaka ni za državu. Imamo situaciju da se na čelu Privredne komore nalazi Marko Čadež, čovek koji otvoreno agituje za interese Berlina, guši domaće tržište i sabotira povezivanje proizvođača. Takvi pojedinci u sistemu, a nažalost nisu retki, čine sve da Srbija ostane potlačena, siromašna, zadužena. Tako da, i ekonomska obnova kreće od kadrovskih promena. Ne mogu pojedini da takoreći privatizuju carinu, ukradu preko 600 miliona evra, završe na naslovnim stranama i posle toga kao da se ništa nije dogodilo. Ako se Srbija obračuna sa takvim i sličnim pojavama, mi ne treba da brinemo za budućnost zemlje i privrede.

SM: Kako vidite saradnju Srpske i Srbije? Šta mislite o politikama predstavnika ove dvije zemlje?

MĐ: Sve su isplanirali. I raspad Jugoslavije, i etničko čišćenje Srba, ekonomsku krizu, secesiju na Kosovu…Samo im je jedna stvar neočekivano iskrsla – Republika Srpska. Na njihovim mapama Balkana za 21. vek nije postojala. Zato je meta koju uporno ciljaju. Generacije američkih studenata izučavaju nastanak Srpske kao okolnost koja se, prema njihovim mišljenju, javila sama od sebe. Nažalost, suštinu nisu shvatili. Republika Srpska nije samonikla pečeruka. Ona je hrast čije su grane sekli i lomili, ali je koren star vekovima duboko u zemlju ukopan.

Republika Srpska je Pijemont čitavog srpskog nacionalnog bića. Ona je lekcija iz rodoljublja i državotvornosti. Primer suverenizma i nezavisnosti. Takva je bila i takva će biti uprkos svim izazovima, veštačkim političkim krizama, spoljnom pritisku i pokušajima ekonomske izolacije.

Puno poštovanje gajim prema svim političkim i državnim strukturama koje neguju takvo nasleđe i ne dopuštaju da Srpska postane parče zemlje u koju će NATO trofejno pobosti svoja koplja.

Reka Drina geografski je podelila jedan narod, jednu državu. Nesumnjivo u tome leži nadahnuće nobelovca Iva Andrića, koji nas podseća na ćupriju, kao simboličku vezu Srba istočno i Srba zapadno od Drine. Dva plućna krila srpskog nacionalnog bića. Na nama je da izgradimo hiljade mostova na Drini i nikad ne dozvolimo da budu porušeni. Na tom poslu svi moramo biti neimari.

SM: Mlada ste žena. Od svog punoljetstva ste aktivno bavite za bolje sutra i bolji položaj naroda. Mnogo mladih ljudi misli da je dovoljno imati partijsku knjižicu i da će obezbijediti bolje sutra za sebe lično. Šta biste im poručili? Čime i kako da se vode?

MĐ: Nažalost, i u Srbiji i u Srpskoj partijska knjižica je najvažnija preporuka za posao. Nemam prava da osudim mlade koji su se naprosto povinovali takvim okolnostima, ali želim da ih podsetim da zaslužuju više od ugovora na neodređeno vreme. Odbori stranke Zavetnici organizuju javne konkurse i na vreme pravimo timove sposobnih i vrednih koji će sutra voditi svoje lokalne samouprave. Ništa ne treba prepuštati slučaju.

U Srbiji omladina gotovo da ne izlazi na izbore, a ključ promena je u njihovim rukama. Treba da shvate da imaju prava da biraju i da budu birani. Aleksandar Makedonski je imao dvadeset i kusur godina kada je osvojio tada poznati svet. Despot Stefan Lazarević je kao dečak vodio zemlju u najtežim prilikama, proširio je i unapredio. Mladost nije hendikep, već šansa.

SM: Da li postoji opasnost da Srbija prizna nezavisnost Kosova?

MĐ: To je ono što se od naše zemlje traži potpuno otvoreno. Ozbiljne agenture infiltrirane u državni sistem predano rade na tome. Narodu se nameće utisak da je odricanje od Kosova i Metohije prečica do raja. Šta se Srbiji nudi zauzvrat?! Ništa.

Članstvo u Evropskoj uniji nije na dnevnom redu ni za narednu deceniju, a pitanje je da li će unija do tada i postojati. Srbija ima priliv stranih investicija zbog jeftine radne snage i državnih subvencija. Velike kompanije se vode logikom profita, a ne time da li je Srbija priznala tzv. Kosovo.

Pogledajmo tok dijaloga u Briselu, Beograd je dao sve, Priština ništa. Od šestedeset sporazuma nisu ispoštovali nijedan. Čemu se možemo nadati, da će srpske svetinje i narod čuvati Aljbin Kurti, otvoreni zagovornik Velike Albanije.

 

Čak 5/7 stanovnika živi u zemljama koje nisu priznale secesiju Kosova. 18 država je donelo odluku o povlačenju priznanja i hitno moramo da se vratimo daljem lobiranju. Po ovom pitanju imamo podršku naših ključnih partnera, Kine i Rusije. Srbi su mnogo puta u svojoj prošlosti gubili i vraćali Kosovo, ali nikada nisu svoju budućnost zamišljali bez njega. Nema srpskog naroda bez kosovskog zaveta. 

 

To je naše ime, naše prezime, naš odraz u ogledalu. Nijedna okupacija nije trajala doveka. Znam i verujem da smo mi ta generacija koja će sačekati obnovu suvereniteta na KiM. Kada poslednji NATO džip napusti Bondstil pašće svaki obris njihove pseudodržave.

SM: U tom slučaju, da li bi Republika Srpska imala pravo da traži samostalnost, i da li je to, bez obzira na KiM, moguće?

Nema veće podvale od stvaranja nekakve analogije između Srpske i Kosova. U tom pravcu, želela bih da zamolim gospodina Dodika da na to naročito obrati pažnju, jer sam primetila da je u nekoliko navrata pravio takvo poređenje. Znam da je po sredi njegova namera da se izbori za samostalniju Srpsku, ali ne možemo se voditi logikom da treba da damo ono što je naše u zamenu za ono što je takođe naše.

Srpska je zagarantovana Dejtonom, a tzv. Kosovo je secesionistička tvorevina nastala na otimačini, trgovini organima, progonima i sistematskom teroru nad srpskim življem.

Princip samoopredeljenja na Balkanu važi za sve osim za Srbe. Videli smo da u Krajini nije pomoglo to što 90% stanovništva nije želelo da bude pod patronatom Zagreba. Svedoci smo da niko ne mari za činjenicu da se trećina građana u Crnoj Gori izjašnjavaju kao pripadnici srpskog naroda.

Zar zaista neko misli da bi Vašington i Berlin aminovali prisajedinjenje Srpske Srbiji, ukoliko bi neko iz Beograda stavio potpis na nezavisnost tzv. Kosova?! To su iluzije kojih što pre moramo da se okanemo. Za ono što je naš nacionalni interes moramo se boriti sami uz podršku oprobanih saveznika.

SM: Pregovori, diplomatija nisu jednostavni sa svjetskim velesilama. Šta biste Vi uradili da ste predsjednik Srbije?

MĐ: Čitavog života se spremam da služim svojoj otadžbini. Ako mi takva čast bude ukazana, vratiću dostojanstvo našem narodu, ma gde se on nalazio. Onaj koji vodi mora se okružiti boljima od sebe. Okupiću upravo takve da zajedno rešavamo nagomilane probleme i izborimo se za bolju poziciju naše zemlje u svetu. Naravno da nije lako, ali kada je pa bilo?!

SM: Kako gledate na odnose Srbije i Rusije?

MĐ: U vekovnoj borbi rame uz rame kovalo se naše bratstvo. To je savez koji nisu uspeli da podriju ni oružani ni propagandni ratovi. Interesi Srbije i Rusije na Balkanu uglavnom su uvek bili podudarni. Moskva više nije na kolenima i sada ima daleko veću komociju da zaštiti naš međunarodni integritet, ali na tome moramo raditi zajedno. Puno prostora postoji za svaki vid uzajamne saradnje, ali ona često stagnira i zbog neozbiljnosti političkih kadrova na obe strane. Moramo sagledati naše greške i nastojati da se više ne ponavljaju. Srbija nema nikoga bližeg, ali ni Rusija neće pronaći iskrenijeg saveznika u čitavoj Evropi. Mi smo 1999. primili udar koji je Moskvu upozorio šta Zapad planira da čini sa Rusijom. To je bila lekcija za 21.vek. Tih deset godina tokom kojih su se čelnici NATO-a opsesivno bavili Srbijom dali su Rusima vreme da konsoliduju svoje snage i vrate se na svetsku pozornicu kao jedna od vodećih sila. Ta žrtva srpskog naroda ne sme biti uzaludna.

SM: Da li sada možete ući na KiM? Podsjetite nas, zašto su Vam zabranili ulazak?

MĐ: Navršila se peta godina kako sam na delu svoje otadžbine proglašena personom non-grata, pod obrazloženjem da podrivam ustavni poredak “Republike Kosovo”. Priznajem krivicu i hvala im na takvom odlikovanju. Naravno da mi teško pada što ne mogu da posetim Dečane, zapalim sveću u Gračanici, odem na Šar-planinu, stisnem ruku Srbima koji se nisu predali, ali to je cena borbe od koje nikada neću odustati.

SM: Da li ste planirali posjetiti Republiku Srpsku?

U Srpsku dolazim često, ali nećete mi zameriti, ako vam kažem da se ne osećam kao gost. Podjednako volim Banjaluku koliko i Beograd, Trebinje kao Kruševac, Drinu kao Moravu. Imam zaista veliki broj prijatelja i saradnika u Srpskoj i mnogo je onih koji me pitaju kada ću osnovati odbor Zavetnika u Srpskoj. Narednu posetu planiram na jesen kada ću predstaviti knjigu o KiM koju sam napisala sa svojim saradnikom Danijelom Igrecom.