DRINA 2
April mesec, 7528. godine, u vreme kišno…
Pričah vam da je Mamlaz dobio Banju Višegradsku, kod Višegrada grada. Grada na Drini reci, vodi hladnoj i sa mostom dečakovim iz Sokolovića sela, koji, ipak, nije zaboravio da odvajanje ne znači i zaboravljanje.
Neću vam sada pominjati Avdaginu, savršenu kao Sofka, ili pak Gregora i Milana. Neka nastave da žive u stubovima mosta koji više spaja nego rastavlja.
A na Bikavcu prečesto ni žive duše… Mnogo je vode i krvi otišlo Drinom do Perućca, isuviše. I sve se to moglo videti sa Bikavca. Moglo i opevati, ali nije. A i čemu sve…
I tako, naš se Mamlaz spremio za put za Višegrad, na lečenje. Sve kupio novo, od čarapa do kravate. Jedino cipele nije. Mislio da će mu biti udobnije dok vozi.
Krenu on, u sve novo obučen, tog prohladnog majskog jutra svojim kolima na put.
Zamišljen i pomalo ćutljiv, ali sa nekim, za njega neobičnim, sjajem u zelenim očima. Toliko je bio zamišljen, da je na navigaciji odabrao pogrešnu rutu, pa nije išao ni preko Pojata i Kraljeva, niti Batočine, Kragujevca i Mrčajevaca, nego skroz preko Gazele mosta u Beogradu, glavnom gradu, pa prema civiliziranoj i bogatoj Europskoj Uniji, gde Vam najpre ulepšaju auto ako imate SRB tablice, za dobrodošlicu, naravno. Mislio se Mamlaz, kakva bre Gazela, most kao i svaki drugi, samo veliki. Most.
Isključio se sa auto puta bratstvojedinstvo, pardon, auto puta za ZG na petlji Ruma-Šabac. Navigacija je pokazivala da valja voziti dalje preko Hrtkovaca, Šapca, Banje Koviljače, uz Drinu, Bajine Bašte, Kaluđerskih bara-Tara, Kremne, Mokre Gore i manastira Dobrun u Srpskoj.
A nije vozio brzo. Pre nego što je zaspao, video je neki bljesak i čuo stih iz pesme o belom golubu, vitezu. I otputovao…
U spokoj. U istinu.
Pričali su mi, kada sam u Šapcu preuzimao njegove posmrtne ostatke, da je zaspao sa osmehom.
Žao mi je što nije video ponovo Cer, Tekeriš i Gučevo. I što nikad nije saznao da bi u Višegradu uspeo da zakoči ispred nekog belog klupka vune, psetanca Ljube, da bi se tada upoznao sa vlasnicom psetanca, Marijom Anom, da bi sa njom izlazio na kafu u neki od kafića u Andrićgradu tih desetak dana, šetao gradom, sedeo na ćupriji dok bi ćuteći gledali u Drinu vodu, da je Marija Ana krštena u manastiru Dobrun i da joj je crkveno ime Drina a da joj je prabaka Anastasija bila poreklom iz Grčke, sa Krfa.
Kad su ga spuštali u zemljicu Srbiju, i ja i Aranđel smo ćutali. Svi su ćutali.
Samo se čula neka daleka muzika. Nisam uspeo da razaznam melodiju.
Eh, kako mi nedostaje taj Stanča Mamlaz, pravi mamlaz jedan, bar da ga zadirkujem za Preševo… Ko zna, možda bi im, njemu i Mariji Ani, bio i kum. I krstio im decu…
Imena dece bi sami birali, jer kažu, ime ti je sudbina u životu.
P.S. Gotovo pa kraj.
