piše Gorča Plećka 

Kroz glavne junake Mamlaza i Aranđela Kapetanovića i njihove delimično izmišljene dogodovštine govori o svojim razmišljanjima. Dodirnuo je državne i lokalne organe, odgovornost funkcionera i činovnika. Sve putem bljeskova, ostavljajući čitaocu da razmisli o tome šta je istina, ko piše istoriju, kako se shvata i kako se uvrežena mišljenja teško menjaju, i kako istina jako teško pobudjuje laž.

DRINA 1

April mesec, 7528. godine, u vreme bez belih snežnih padavina…

Pričao sam Vam kako su se Stanča Mamlaz i Aranđel proveli na graničnom prelazu Preševo-Srbija, kako ih čika sa debeli prstići učinio iznenađenim i srećnim na ljubaznu molbu šefice carinske službe, Marije Ane.

Dugo se Mamlaz sećao Marije Ane, njene kose i očiju boje Neretve, bez obzira što je isto tolko dugo vrckaja dok je hodaja, a sve zbog nju i njenog profesionalizma, mada mu još beše krivo što je propuštala kola sas stranske tablice bez kontrolu. Sas svoje stvarno zelene oči i klempave uši videja i čuja da je tad bilo dovoljno da joj se kaže – „mi ide na vakcinejšn, mi voli Srbija“. A koj je pitao nas da li bi im dali vakcine za džabe, pa za tej vakcine smo bar platili za taksi prevoz ili sa avijončiki. I, kako nas sada voliv a do juče… Kakva transformacija dragih nam susjeda, kakav spektakl, kao Piksetov gol iz korner što ga ubacija na crnobeli tim drim, u fuzbal mislim, ili na Španci, kad je driblingom dostojnim stihova Laze Kostića, poslaja nekog njiovog po burek sas sirenje, pa onda elegantno, kao Marija Ana, dao zgoditak za svoju momčad.

Kad prestade da vrcka mamlaz odahnu jer se plašija će dobije dodatak nadimku – vrc – pa bi postaja Vrcmamlaz. Počeše, međutim, da ga boliv ruke od čvrsto držanje za ivicu astal, dok je čika carinik tražio, valjda nešto smirujuće u prahu, ili ko zna šta, u njegovom spremniku za toalet, sve na graničnom prelazu. Međutim, tada mu postojanje Marije Ane neje davalo da vika na sav glas, psuje i preti, kao što je, inače, i umeo ponekad. Posle u Leskovac, mirku neje imaja što ništa nije znaja za nju… Ni da li je u braku, vanbračnoj zajednici, da li je, kao i on, normalno nastrojena suprotnom polu, da li navija za Glubočicu, voli li film „Živkov rođendan“, šta misli o bombondžijama, posebno sapetljivku, ljudima kojima nedostaje deo uveta, deo kose, jedno oko, jedna noga, pola duše… Ruke boliv, a spremnik, da čuknemo u drvo, dobro.

Zbog tija bolovi u ruke, otide kod kude doktori, ali privatno. Korona ubila sve bolesti, životinjke od osiromašeni uranijum, psihoze, depresije, nervoze, zaljubljenost, bahatost, unazađenost, pa zato moraja privatno. Kolko košta da košta. Izutepaja ga bata doca sa čekići, izgleda da je to jedino naučio na izuzetno mnogo i vrlo zasluženoj specijalizaciji (malo li je da čovek prlja ruke sa lepkovi), nešto pričao na izumrli zezik, zvaja sve živo sas sokoćalo, više doktorice. Posle pola sata učenja, docko naš mladi, ali šarmantan, dade uput Mamlazu za Banju, sa dijagnozom: Boliv ga ruke. Misli se Mamlaz, pa nisam mu rekao da me boliv, nego da me bole, ali i da je normalno kad mu nisam rekja što me boliv.

Da budemo iskreni, u stvari, i hteo je, ali nije smeo. Što je sigurno, sigurno. Jednom i nikad više. Ali, što se kaže i, jednom ko nijednom.
Potom zatim, onako skockan, ode Mamlaz u nadaleko poznat kao pošten (za svoje ljude) Fond, za svaki slučaj poneja i člansku kartu Golubarsko-sokolskog društva iz Niša, Ul. Marije Kiri 70, naselje „Pilotsko“ br. čl. karte 12345, ene ga tam kude je Mamlaz igrao fudbal ko dete, sad iskrečili beton i naplaćujev po 30 dinara sat vreme da stojiš, mislim, pored kola. Kad, gle čuda! Zapeva Halid bez plavog čuperka o čudesima. Mamlaz dobija Banju, ali Višegradsku.

Nastaviće se kad odlučim šta da radim sa Marijom Anom. Molim za strpljenje. (kao da neko čita ovo…)

*Pozdrav za sve gore pomenute susjede, doce, Fondove za sve i svašta, vrckajuće po kazni, rođenju i iskustvu, i naravno, sve šefove carinskih službi.

O AUTORU

Gorča Plećka (pseudonim) rođen je 1966.g. u Leskovcu. Studije završio u Nišu. Za vreme studija objavljuje par pesama u lokalnom listu „Naša reč“ – Leskovac, a na fakultetu, nakon studentskih demonstracija 1991.g.,  osniva i postaje prvi predsednik kluba pesnika „Branko“, koji prerasta u Studentski književni klub „Branko“. Svoje radove objavljuje u studentskom listu „Pravnik“.

Po završetku studija, vraća se u Leskovac, posvećuje se profesiji i porodici. Proleće 1999. godine provodi u uniformi Vojske Jugoslavije (Srbije). Vraća se svom meraku, i kao posmatrač sa strane, delimično učesnik nekih događaja, kao društvena životinja te kao građanin, pre svega, piše kratke priče i poeziju.

U svojoj dvoknjizi Osmeh/Rapsodija, u kratkim pričama, kroz „bljeskove“ iznosi svoja viđenje  stanja u društvu, državi, događanja 1941-45-99 godina, i na dalje. Piše pola pola. Pola književnim a pola na leskovačkom govoru, koji  sve više, bar onaj u izvornom obliku, nestaje, u nameri da oslika duh i zadrži u  pamćenju lokalizme grada Leskovca, atmosferu i energiju posmatrača, sve na šaljiv način ali sa ozbiljnim porukama.

Priče su aktuelne i govore i o neprevaziđenim bolovima, ratovima, bombardovanju 99-e godine.