Ima mnogo stvari koje bi mogle da nam nedostaju iz kancelarije: besplatna kafa, besplatna klima, izgovor da se obuče nešto drugo sem trenerke.
Ali stvar koja bi mogla najviše da nam nedostaje su drugi ljudi – i naši razgovori sa njima.
Konkretno, kako je Majkova partnerka dobila drugu bebu, kako je frižider pun Džejninih buđavih starih ručkova, kako IT sektor nikad nije bio sporiji i kako je šef dao povišicu Marku, a ne Džin.
Iako neko tračarenje može da bude zlobno i neprofesionalno, druge vrste tračeva umeju da budu zabavne, normalne, pa čak i zdrave i produktivne.
Stručnjaci kažu da pričanje o drugima iza njihovih leđa ne mora da bude grešna kancelarijska razbibriga – to može da bude i korisna alatka za snalaženje na radnom mestu i saznavanje važnih informacija.
Iznenađujuća korist od tračarenja
„Mislim da je, generalno gledano, tračarenje dobra stvar“, kaže Elena Martinesku, naučna saradnica sa Slobodnog univerziteta u Amsterdamu, koja je iscrpno proučavala psihologiju tračarenja.
„Prema evolutivnoj teoriji, ljudi su razvili tračarenje da bi pospešili saradnju u grupi“, dodaje.
Pričajući o drugima, možemo da saznamo sa kim treba da sarađujemo, a koga treba da se klonimo, što grupi pomaže da bolje funkcioniše zajedno.
Ovo urođeno ponašanje se prenosi i na savremena radna mesta, kaže ona, „gde je jednako važno biti svestan kojim kolegama može da se veruje, a sa kojima treba biti oprezan“.
Metju Fajnberg, profesor menadžmenta sa Univerziteta u Torontu, koji je takođe proučavao tračarenje, ističe da postoje različite vrste tračeva.
„Kad je tračarenje samo ‘opanjkavanje’ – komentarisanje nečijeg izgleda, na primer – to nema pozitivnu svrhu i stoga je negativno, štetno i problematično.“
Ali istraživanje pokazuje da je većina tračarenja prilično benigna.
Jedna studija iz 2019. godine, na primer, pokazala je da kad su istraživači snimili razgovore oko 500 učesnika, ogromna većina tih razgovora – više od tri četvrtine – nije bila ni pozitivna ni negativna, već neutralna.
To bi mogle da budu banalne informacije koje se prenose putem radio Mileve, kao što je ‘Čula sam da Merina ćerka studira marketing’ ili ‘Pit je na odmoru u Kornvolu’.
Dakle, iako je ista studija pokazala da tračarimo mnogo – u proseku 52 minuta dnevno, zapravo – sadržaj uglavnom nije onoliko neprimeren kao što pretpostavljamo.
„Mislim da je najveća zabluda da je tračarenje uvek negativna pakost – kad se priča ružno o nekome iza njegovih leđa. Ali ankete pokazuju da je primarni razlog zašto to ljudi rade zato što žele bolje da razumeju svoje okruženje“, kaže Šenon Tejlor, profesorka menadžmenta sa Univerziteta u Centralnoj Floridi, u SAD, koja proučava dinamiku radnog mesta.
Tračarenje može da „potvrdi naše emocije“ i pomogne nam da shvatimo šta drugi ljudi misle o stvarima, kaže on, a to tračarenje nam pomaže da budemo sigurni da li je način na koji „doživljavamo svet isti kao kod drugih kolega i da li su kolege toga svesne.
Suština je u sakupljanju informacija.
Dakle, ako neko na poslu kaže nešto kao što je „Ralf u poslednje vreme često uzima bolovanje“, to bi moglo da otvori vrata drugima da podele svoje osude i procene – da bi Ralfovo preterano odsustvo moglo da objasni njegov loš učinak na poslu, na primer.
To bi moglo i da pomogne da procenite koliko bolovanja se smatra „prihvatljivim“ među kolegama (nevezano za zvaničnu politiku), kao i ko je saosećajan ili zloban prema Ralfu.
„Razgovor kolega: ‘Možeš li da veruješ da je zaposleni taj-i-taj uzeo toliko mnogo dana bolovanja?“, zaposleni koji tračari želi da prosudi ili proceni na osnovu sagovornikove reakcije da li je ponašanje tog-i-tog prihvatljivo ili nije“, kaže Tejlor.
Bihevioralna promena?
Tračarenje se, međutim, ne svodi samo na sakupljanje informacija.
Kad čujemo tračeve o kolegama, to može da utiče na nas tako da postanemo malo samosvesniji, dok kad ste vi tema trača, to može da vas navede da promenite ponašanje.
U studiji iz 2014. godine, Martinesku i njene kolege zamolili su učesnike da ispune upitnike o incidentima koji su uključivali i negativan i pozitivan trač o drugima.
Istraživači su otkrili da iako je negativan trač učinio da se slušalac oseća nadmoćno u odnosu na osobu o kojoj se tračari, na taj način podižući samom sebi samopouzdanje, takođe je učinilo da se slušalac oseti ranjivijim na sličan tretman.
Za to vreme, slušanje pozitivnih tračeva pružilo je slušaocima predstavu o tome kako da unaprede sebe, da bi mogli da budu više kao osoba o kojoj sa tračari.
Na sličan način, Fajnberg kaže da je jedan od pluseva kancelarijskog tračarenja „zauzdavanje sebičnih i amoralnih pojedinaca“.
U studiji iz 2014. godine, on i njegov tim otkrili su da su mnogo veće šanse da se o „pojedincima koji su se ponašali sebično i amoralno tračari kako bi svi ostali u široj grupi saznali za njihovo ponašanje“, kaže on.
„Kao posledica, primaoci ovog trača bili su skloniji da ih izbegavaju; primaoci bi ih često izopštavali iz društva.“
Kasnije su saznali da su „oni koji su bili izopšteni počeli da menjaju svoje ponašanje kako bi bili ponovo prihvaćeni u grupu, kao i da su ljudi uopšteno gledano postali spremniji na saradnju sa drugima – pretpostavlja se najpre zbog toga što nisu želeli da budu izopšteni.“
Bez mogućnosti ćaskanja kraj aparata za vodu, našli smo način da preselimo tračarenje na druge onlajn kanale dok radimo od kuće
Motivisano neizvesnošću
Tračarenje – praksa koju je jedna studija iz 2017. godine nazvala „sastavnim delom svakog radnog procesa“ – bi moglo da bude posebno relevantno sada kao odbrambeni mehanizam koji koristimo u borbi protiv anksioznosti tokom pandemije.
Iako se možda ne okupljamo pored fizičkog aparata za vodu da bismo šaputali skandalozno rekla-kazala jedni drugima, imamo DM-ove i Slek kao alternativne kanale za rad od kuće.
„Tračarenje je umnogome motivisano neizvesnošću“, kaže Tejlor.
„Ne bih bio nimalo iznenađen kad bismo videli porast tračarenja na radnom mestu u odnosu na period pre Kovida. Uz sve ove današnje neizvesnosti, mi pokušavamo da razlučimo šta drugi ljudi misle i šta drugi ljudi rade“, dodaje.
To znači da bi u ovom trenutku suština tračarenja mogla da bude želja da razlučimo da li naše kolege traže novi posao negde gde se dozvoljavaju fleksibilniji radni sati od kuće ili uporedimo iskustva sa drugim roditeljima o mukama sa decom tokom pandemije.
Radeći to, pokušavate da utvrdite koje informacije su dostupne u rapidno promenljivim okolnostima, kao i ko se nalazi u istoj situaciji kao i vi.
Ponekad, međutim, tračarenje je samo nesputana katarza o ljudima ili strukturama koje vam se ne dopadaju.
Možda se radi o tiranskom šefu koji vodi politiku prisile ili tim koji radi pasivno-agresivno sporo.
Opet čak i takvo tračarenje može da pruži mrežu opservacija i upozorenja koje nude nezvaničnu infrastrukturu podrške van tradicionalnih poslovnih kanala kao što je odeljenje koje se bavi odnosima ljudi.
„Tračevi mogu da upozore ljude na druge, a pomažu i da se izgrade društvene veze među ljudima koji tračare“, kaže Martinesku.
„Tokom vremena, tračarenje bi moglo da pomogne ljudima da shvate da imaju zajedničke stavove i iskustva, što bi moglo da im pomogne da se zbliže“, dodaje.
Imajući u vidu da je tračarenje postojalo mnogo pre pandemije, da je opstalo tokom nje i da će živeti još dugo posle nje, ne treba da osećamo preveliku grižu savesti zbog periodične potrebe da ćaskamo o životima drugih.
Kad to radimo, to može da ima i pozitivnu svrhu – dok god to ne radimo iz zlobe.
