Verujem da je moj zadatak u Americi da objasnim kvalitet normalnog espresa i da prenesem emocije u političke diskurse. Ako to uspem, nikada neću ni morati da se opredeljujem
Spakovala sam stvari, potrebne i nepotrebne. Potrebno i nepotrebno sam se opraštala sa ljudima. Potrebno sam plakala, bespotrebno paničila. Usput su mi se desile razne koincidencije: kašnjenja aviona, gubitak čak dva kofera, stenice u smeštaju (koji na fotkama izgleda kao Beverli Hils) i beskrajno ravna polja kukuruza. Ipak, ništa me nije tako duboko razočaralo kao kafa i tako duboko iznenadilo kao ostrašćenost.
Dakle, kao Fulbrajtova stipendistkinja otišla sam u Ameriku na dve godine na master iz književnosti. Trenutno tekst pišem iz grada Linkolna u državi Nebraska. Čitam Elroja da lakše zaspem uz mogućnost krvoprolića i kuvam se na vrućini. Ne razumem farenhajte. Šetam mnogo, a to je neobično, koincidentalno. Moj prvi utisak o Sjedinjenim Državama bio je samo da Amerikanci vole automobile. Trebalo mi je da popijem mnogo kafa kako bih shvatila i neke druge stvari. Mnogo kafa? Pa tu sam tek dve nedelje? E pa, nisam se dala više uspavljivati Elrojem već posle nekoliko noći.
Kao prava balkanska gospođica, odlučila sam da po vrelini i kukuruzima potražim tople, srdačne ljude vredne kafenisanja, razgovora i (zašto biti licemeran?) beskonačno dugog ogovaranja!
Iskreno, kao prava Srpkinja, brzo sam uspela u svojoj nameri. Popila sam mnogo više kafa nego što sam očekivala sa mnogo više ljudi nego što sam očekivala. Na opšte iznenađenje mnogih, kao nekadašnja Banjalučanka koja se transformisala u Beograđanku (seljački i ponosito!), vrlo sam brzo uspela da nađem poznanike koje je moguće odvući do Starbaksa. Prvi razlog za opsesivno traženje ljudi: strah od usamljenosti. Drugi razlog: ja jako volim espreso.
Dobro, espreso je, kao što možete da pogađate, uglavnom grozan. Uporno ga se držim i uporno jedva gutam. Lepo je izaći sa ljudima zarad dobre kafe, ali kafa je jako loša. Šta sad? Mogu da naručim nešto što ne liči na kafu nego na gomilu šećera. Ljudi kažu da je to ukusno, ali to nije kafa. Ili mogu jednostavno da ne mislim o kafi. Dok srčem redak i neprijatno loš espreso, pokušavam da se koncentrišem na bilo šta u okolini u kojoj sve deluje zastrašujuće strano i nepoznato, pa i vlastito čulo ukusa. Gledam ljudima u čelo i oči, blago nervozna da ću izraziti nešto fundamentalno nepristojno i uvredljivo u datom kulturnom kontekstu. Međutim, brzo uspevam da se opustim, delimično zaboravim na kafu i da pogledam ljudima u oči. I još bitnije, shvatim šta imaju da kažu. I tada počinje…
Kafu sam prevazišla. U redu je, mnogi narodi nemaju dobru kafu. Ali jedna stvar mi je dobro poznata. Uz kafu se, naravno, priča o politici. Ritual ispijanja kafe traje kratko, ali ubrzo počinje ispitivanje, kako bi se sagledalo ko je na kojoj strani: ko se kandidovao, koje su vrednosti, kakva je koja država i ko šta radi na koje načine? Ne snalazim se, ali pokušavam da se držim svojih načela. Ona su, naravno, univerzalno univerzitetski prihvatljiva, te mi se američki drugari smeše sa druge strane stola prepoznajući u meni bezbednu i sigurnu osobu koja ih neće ugroziti. I ja se jednako zahvalno smešim njima. Podelimo poglede, i političke i stvarne, a onda krenu da mi pričaju. I onda mi se prvi put učini kao da sam došla u drugu državu. Amerika je ogromna zemlja, a mnogo prostranstva garantuje ekstreme beskrajne slobode i fascinantne otuđenosti. Imamo i vrelo i hladno i staro i mlado i, ono što je najvažnije, i “liberalno” i “konzervativno”. E pa sad…
Espreso nije isti kao u Evropi, ali Amerika ima sve moguće sokove bez šećera što mene (kao velikog fana diet sokova) dovodi do ekstaze. Liberalno i konzervativno nisu iste kategorije kao u Evropi, ali Amerika ima fanatičnu pripadnost politici koja mene (kao velikog fana velikih ideja) dovodi do ekstaze. U Srbiji sam liberalno videla kao liberalno, a konzervativno kao konzervativno. Oba na centru, oba pod diktatom sistema, oba u svom kolonijalnom ruhu. Kafa je sve lošija i dok naručujem Diet Mtn Dew jače i jače se fokusiram na ono što moji poznanici smatraju “našim” i “njihovim”. A poznanici su razni, ali fantastično isti. I “njihovi” su razni, ali fantastično isti.
To ćemo dokazati kroz nekoliko kratkih studija slučaja:
Četiri devojke u jednom malom, hipsterskom kafiću. Jako prijatne, narandžaste i pegaste. Smeju se, pričaju i trude se da recikliraju. Ja sam im zanimljiva i pitale su me da se pridružim njihovom knjiškom klubu. Vrlo brzo saznajem da je pola Nebraske “konzervativno”.
To za mene ništa ne znači, tek: prazan označitelj. Za njih znači: nositi oružje. Ubrzo ustanovim da je bivši dečko jedne od njih, konzervativac, imao pušku koja je stajala na kredencu u njihovoj zajedničkoj kući. Jeza me prolazi. Devojka jede humus i zabacuje kosu. Deluje neverovatno, neverovatno nežno u svojoj porcelanskoj, irskoj lepoti sa pašnjaka i kukuruza.
Sa K. sam se zavolela prvi put kad smo se videli. Za razliku od ostatka divno vaspitane Amerike sa srednjeg zapada, K. je jako ciničan i nosi kaubojske čizme. Otvoreno je kvir kauboj sa jakim stavom i odsečnim komentarima. Pisac je i nazvao je roman po pesmi Lane del Rej, čiji sam veliki fan. Hodam čitavu večnost da se nađem sa njim. Jedina sam u gradu koja ne vozi auto. Na putu do K. i još jednog lošeg espresa u centru grada, dobijam najmanje petnaest zvižduka raznih muškaraca iz kola. Mrštim se i ljutito ulazim u lokal. Naručujem amerikanu.
Zaboravim da je espreso ikad postojao (dok se ne vratim, majko Srbijo). Ljutito pričam K. svoje iskustvo sa ludacima iz kola. K. kaže da su to konzervativci. Uporno objašnjavam K. da su za mene konzervativci uljudni predatori sa porodičnim vrednostima. K. stvarno ne razume. Kaže mi da moram da budem oprezna, jako oprezna. Znaš, mnogo je silovanja, jer misle da im pripada. I znaš, nekad hoće da zabrane abortus. Nakon toga odlazimo po kolače. Pešačimo zajedno i niko mi ne zatrubi. K. je gej, ali ima kaubojske čizme.
Sedim sa jednim pijanistom. Ime mu je E., ušminkani je mali gospodinčić iz Južne Karoline. Jug je zauvek ostao u žalosti za navodnom “aristokratijom”. O E., preko zajedničke prijateljice, čujem da mu je majka negovana i preterano uljudna. E. je jedini čovek kog sam upoznala koji sebe smatra konzervativnim. Obradujem se. Željna iskustva želim da čujem šta za njega podrazumeva taj pojam, iako sam isprepadana puškama i abortusima. On ne podržava puške, kaže. Gadi mu se nasilje. Odahnem. Možda je E. umereni gospodinčić sa desnice kakvih znam gomile u Srbiji. Međutim, E. kreće da priča svoju priču. Bio je godinama u celibatu, onda se oženio. Mrzi svoju ženu i ne sme da se razvede. Venčan je pred Bogom, a njegova uljudna majka bi mu okrenula leđa pri pomisli na ispunjenje takvog greha. On je u agoniji i boli ga stomak. Ja mu govorim da je razvod već uveliko konzervativna tekovina prosvetiteljskog mišljenja. E. me gleda bledo. Pita se kako to da je demokratija konzervativna. Mrštim se. Popijem gutljaj kisele vode. Dobro, bar postoji kisela voda u kafićima.
Ništa nije isto. Ja izrazito nisam konzervativna, a za mene konzervativno znači malograđanski i parlamentarno. Nisam imala priliku da razmišljam o puškama. Gledam okolo sebe. Hvala bogu, ovde nema nikog konzervativnog u kafićima! Bar mislim, onako, niko mi u kafiću ne dobacuje mjaukanja i zvižduke. Shvativši šta je to konzervativno, odlučila sam da se družim sa liberalnim ljudima. Kao neko ko, dakle, predstavlja struju ljudi koja liberalno smatra konzervativnim (kao i većina ljudi sa strane političkog spektra koji je izgubio svoje značenje, osim uvek odjekujućeg bauka), ipak pokušam da dam šansu liberalnom. Ako ništa, niko ne nosi pušku. Život postaje bolji uz amerikanu, a sa svojim liberalnim prijateljima polemišem o sledećem:
A. je fan Tejlor Svift, kao i pola devojaka u gradu. Mala je i slatka, odrasla je u Teksasu i otac joj je pastor. Pitam je sve o Tejlor Svift, jer stvarno nikada nisam slušala, a u Sjedinjenim Državama ona je ogroman i važan fenomen. A. se namršti kad pomene jednog Tejlorinog dečka. Kaže: on je bio konzervativac. Tako je Tejlor izneverila svoje fanove, jer je pogazila svoja načela. Zbunjeno je podsećam na to da Tejlor ima emocije, a dakako i nesvesno. A. me gleda bledo. Tejlorin potez je za nju i dalje moralno dno. Ispijam kafu do kraja, toliko je počela da mi prija amerikana.
Ulazim na zajedničko okupljanje ljudi sa katedre za književnost i kreativno pisanje. Svi se predstavljaju, meni je neprijatno – Dobar dan, ja sam Vida Davidović, ja sam spisateljica, a što se teorije tiče volim psihoanalizu. Stvarno. Ne mrštite se. Frojd nije baš takvo đubre, ja sam lakanovka, a Lakan je frojdovac, stvarno, stvarno. Nikog nisam ubedila. Predstavljanje se nastavlja. Jedna po jedna belkinja ustaje i, bila spisateljica ili ne, zanima se za kritičku rasnu teoriju. Bela tela sa crvenim podtonom devojaka iz polja kukuruza ustaju i nanovo sedaju u cvetnim haljinama, a kroz prostoriju odjekuju reči: black lives, race, gender. Treba pamtiti sve linčeve i genocid, ori se salom. U prostoriji sedi jedna Afroamerikanka. Nju interesuje folklor srednjeg zapada kroz prizmu psihoanalize. Znalački se osmehujemo jedna drugoj, dok svi drugi nastavljaju da budu progresivni.
Sa celom klasom sedim na piću. Fantastična američka stvar je da vam uvek sipaju sok kad popijete svojih pola litra gaziranog pića. Pijem treću čašu diet coca-cole. Svi jedu sendvič i čips u isto vreme. Uzela sam od drugarice naćos iz tanjira dok pažljivo slušam jedan trač (obožavam tračeve uz kafe!). Kažu da je jedan dečko sa prve godine master studija jako nastradao jer je bio u vezi sa devetnaestogodišnjom studentkinjom druge godine osnovnih studija. Pitam se što. Zato, to je igra moći. Moć? Oboje su studenti. Pa da, ali on je stariji. Čak pune tri godine. I obrazovaniji. I to je, kaže se, moralno dno. Ispijam četvrtu čašu pića do kraja, toliko da će čak i meni da se smuči od dijetalnih pića.
Moji prijatelji liberali ne nose puške, ali nose sa sobom moral i parole. Jedna devojka se rasplakala u autu i pitala me da li je loša osoba. Ja sam joj rekla da mislim da tako nešto ne postoji i ona se zbunila. A i ja sam, jer nisam više tako sigurna u to odavno, odavno, a pogotovo otkad mi je neprijatno da hodam ulicom.
Uz američki espreso dobiću svaki put ili priče o nasilju ili čašicu jutarnjeg moralisanja. Ipak, ima nešto više od toga, a tome me je naučila psihoanaliza. Ne sviđa mi se moralisanje, ali gledam u oči ljudi prekoputa mene. To su oči preplašenih ljudi, ljudi koji su kao zajednica preživeli svašta i pod pritiskom su da svašta prežive. Oni se bore svim sredstvima koja imaju, a evropsko teoretisanje deluje im strano i daleko. Pitanje pucnjave po gradu oni ne posmatraju kroz kritičku teoriju. Mora se biti izričit kako se ne bi pucalo.
Ja nisam Amerikanka i ne biram strane, ni u srpskom ni u američkom diskursu. Gledam ljudima u oči i shvatam duboku bol i sram. Nikome se nije svidelo to što volim psihoanalizu, ali moj Frojd im se smeši sa cegera i govori im o traumi. Zagrlim svakog od mojih drugara sa srednjeg zapada i nadam se da će nekada (i istovremeno da neće nikada) uspeti u nameri da i reči budu oružje. Ja nisam tu da se zgražavam ili oduševljavam, ja sam tu da razumem ljudsku bol. I eto, ovaj tekst je zato dat kao studija slučaja. Na papiru sam popisala šta su stavovi o svemu i šta je zbunjujuće. Mnogo toga mi je strano, ali pamtim različite ukuse kafa i vedre i tužne poglede. Ideološki pogledi variraju, no uvek iznikne isto osnovno osećanje: plašim se.
Ja nisam tu da se odredim prema ovim ili onim stranama. Verujem da je moj zadatak u Americi da objasnim kvalitet normalnog espresa i da prenesem emocije u političke diskurse.
Ako to uspem, nikada neću ni morati da se opredeljujem. I možda će razlike postati manje, a kafe će možda težiti ka dubokom razumevanju Drugog. Možda. Zasad, ja jedino u pogledima prevazilazim razliku.
I nije da mi loše ide. Imam drugare u Americi.
(Naročita napomena: pod Drugim mislim na drugi koncept mleka za kapućino. I ovde nešto mora da se promeni, ali više o tome u nastavku…)
Piše Vida Davidović
