Milorad Milinković je reditelj i koscenarista filma “Što se bore misli moje”, istorijsko-ljubavnog trilera o posljednjih sedam dana života kneza Mihaila Obrenovića, koji je prošle sedmice premijerno prikazan i u banjalučkom “Cineplexxu Palas”.
Milinković je u Banjaluci boravio i publici se poklonio zajedno sa drugim scenaristom filma Dragoljubom Stojkovićem i glumcima Janom Ivanović i Ljubišom Savanovićem. Uz Ivanovićevu i Savanovića, u filmu igraju Dragan Mićanović, Miloš Timotijević, Nataša Ninković, Nebojša Dugalić, Luka Grbić, Tamara Krcunović, Aleksandar Srećković Kubura i drugi. Više o filmu, tokom boravka u Banjaluci, Milinković.
NN: Ranije ste izjavili kako želite da publika emotivno reaguje na film. Da li se to i ostvarilo nakon promocije u nekoliko gradova?
MILINKOVIĆ: Publika reaguje kako smo i hteli da reaguje, odnosno da upotrebim taj žanrovski izraz, mislim da film radi. Apsolutno sam zadovoljan za sada reakcijama publike.
NN: Kada ste se u filmskom smislu zainteresovali za lik i djelo kneza?
MILINKOVIĆ: Ima jedno desetak godina kako sam ja zapravo počeo da se bavim njegovom likom, u tom smislu da me zainteresovala ta priča. Sama priča oko atentata na Mihaila Obrenovića je više nego zanimljiva i uopšte pozadina tog atentata, kako je funkcionisala cela ta zavera. Što sam više ulazio u to, više mi je bilo zanimljivije kao filmska priča. Onda tako mic po mic, došli smo do ovoga.
NN: Koliko novog ste saznali tokom priprema za film i rada na njemu?
MILINKOVIĆ: Saznao sam dosta toga, milion nekih stvari i sitnica. Kako dublje ulaziš u priču, novi prostori su se samo otvarali i meni je to bilo jako simpatično.
NN: Parafraziraću repliku iz drugog filma koja otprilike kaže “knezu Mihailu smo dali najljepšu ulicu u zemlji, ali prije toga smo ga ubili”. Kontradiktornost koja vlada kod Srba, čini mi se, istaknuta je na primjeru Mihaila Obrenovića. Koliko se ta kontradikcija po Vama vidi u filmu?
MILINKOVIĆ: Mislim da se to vidi. Mihailo je bio ubeđen da ne postoji Srbin koji bi digao ruku na njega, upravo zato što je godinu dana pre isterao Turke iz Srbije koji su bili tu nekoliko stotina godina. On je mislio da ga narod voli. Narod ga jeste voleo doduše, njegova sahrana je bila jedna od najposećenijih, cela Srbija je bila u žalosti, ali opet, našli su se oni koji su ga, zarad raznih interesa i ubeđenja, ubili. Kada vidite da se on samo sa jednim ađutantom šetao po šumi u Košutnjaku, onda shvatite da ga je mogao ubiti ko god hoće, realno.
NN: Nakon što su zavjerenici kažnjeni, jedan lik u filmu kaže kako takav atentat Srbiji ne bi smio više nikad da se ponovi, a ponovio se ubrzo, već 1903. godine.
MILINKOVIĆ: Tada je uspelo, ali na primer pre 1903. godine na kralja Milana, oca Aleksandrovog i naslednika Mihailovog, pokušano je preko deset atentata. On je zapravo rekorder, možda čak i u evropskim uslovima za to vreme. Tek sa njegovim sinom su uspeli, tako da se to kod nas ponavlja stalno.
NN: Dakle, replika je bila ironijska?
MILINKOVIĆ: Pa da, to možete da stavite nekom filmskom liku u usta tek sa naknadnom pameću, kada znamo šta se sve događalo. On kaže da u Srbiji više niko i nikada neće da ubija njene najbolje ljude, ali to se veoma brzo ponovilo.
NN: Rekli ste da ste iznenađeni jer je Filmski centar Srbije izabrao da Vaš film bude srpski predstavnik za “Oscara”. Kakvo je Vaše miljenje o nagradi?
MILINKOVIĆ: Nemam posebno mišljenje o tome. To je nagrada koju dodeljuje najznačajnija akademija na svetu, Američka filmska akademija. Nagrada je najizvikanija na svetu i to je jedno telo koje ima jako puno ljudi. Ne radi se o pet, deset ili petnaest članova žirija, nego na stotine ljudi glasa, tako da nemam neko mišljenje niti ideju o toj nagradi.
NN: Mislio sam da mi kažete koliko ste zadovoljni nagrađenim filmovima posljednjih godina?
MILINKOVIĆ: Stvarno nisam pratio nagrađene filmove poslednjih godina, odnosno video sam samo njih par. Nije mi loš onaj što je pobedio prošle godine, taj sam gledao i pre “Oscara”. Mislim, ima tu raznih filmova. Nekada mi se sviđaju, nekada ne. Tu moj lični stav nije toliko bitan.
NN: Snimili ste mnogo komedija, a određeni broj ovdašnje filmske publike kaže da je srpska komedija u krizi. Mnogi čak navode da je posljednja dobra srpka komedija, koja je imala uticaj i mnogobrojnu publiku u bioskopima, Vaša komedija “Mrtav ‘ladan”, snimljena prije više od dvadeset godina?
MILINKOVIĆ: Mislim da srpska komedija nije u krizi. U principu ima dobrih komedija i u poslednje vreme, ne mogu da se setim napamet, ali mislim da ima. Nego, prosto su se promenile stvari, što bi se reklo, ekonomski. Vi ste nekada mogli da snimite komediju i da očekujete da ćete vratiti novac u bioskopima. To danas naprosto nije moguće. Ljudi ne idu toliko u bioskop da bi to bilo ekonomski opravdano. Zbog toga i jeste kriza, jer zavisite od televizija, Filmskog centra, od države. U tom slučaju se ljudi više bave temama koje nemaju veze sa komedijom.
NN: Ljudi manje idu u bioskope zbog kablovske televizije i interneta?
MILINKOVIĆ: Najverovatnije da je sve to imalo uticaj. Bioskopi nikada nisu bili bolji nego danas u smislu komfora, slike, tona. Iz godine u godinu sve su bolji i bolji, a sve manje i manje ljudi ide u bioskope. Iskreno, ne znam tačno zašto.
NN: Prije desetak godina najavljivali ste nastavak filma “Mrtav ‘ladan”?
MILINKOVIĆ: Nisam ja najavljivao.
NN: Onda Vam je neko na internetu tu izjavu stavio u usta, što bi se reklo?
MILINKOVIĆ: Da, bila je to neka ideja, ali nisam previše bio presrećan sa tim.
NN: Ne vjerujete u nastavke?
MILINKOVIĆ: Mora da bude baš dobar, poput “Kuma” dvice recimo, to ima smisla, ali obično budu promašaji. Šta god bih ja napravio u nastavku filma “Mrtav ‘ladan”, pokvario bih utisak ljudima.
NN: Bavili ste se rokenrolom, direktno kroz muziku, ali i kroz film. Kakvo je Vaše mišljenje danas o rokenrolu, da li je taj žanr iz današnje perspektive lažno buntovništvo, da li je to zanos mladosti ili nešto treće?
MILINKOVIĆ: Na rokenrol jednostavno gledam kao na nešto što ja i dan-danas volim da slušam. Prosto volim tu muziku. Generalno, volim i neke druge vrste muzike, ali to je nebitno. Taj rokenrol je meni najbliži od svega. I dan-danas odem na neki koncert.
NN: A uticaj rokenrola u društvu je bila zabluda?
MILINKOVIĆ: Jeste, to je bila zabluda, ali mislim da je lepo što su se uvek pokušavali boriti za neke vrednosti. Meni je taj idealizam uvek simpatičan, moram priznati, bez obzira što često ne postigne ništa.
NN: Imate široka interesovanja, bavili ste se sportom kao komentator. Da li nekad u budućnosti od Vas možemo očekivati i film sa sportskom tematikom?
MILINKOVIĆ: Zasad ne, ali nikada se ne zna. Nemam sličnu ideju u glavi, a imam tri ili četiri ozbiljna projekta na kojima počinjem da radim.
NN: Za kraj, moram vas pitati i o filmu “Zduhač, znači avantura”, jer ste snimali u Trebinju i u Banjaluci. Kako je bilo sarađivati sa ovdašnjim glumcima?
MILINKOVIĆ: Super mi je bilo u Banjaluci. I u Trebinju je bilo lepo, ali u Banjaluci posebno. Često sam dolazio ovde i radio neke događaje. Hajde da kažem tako, da dobro poznajem Banjaluku.
(nezavisne)
